Serbian Croatian


Претрага

Анкета

Да ли вам се свиђа интернет страница школе?
 

Корисни линкови

 

 

 

 

 

 

О Бранку Ћопићу PDF Štampa El. pošta

 

ЋОПИЋЕВ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД

Рођен је почетком првог свјетског рата 1915, у селу под планином Грмечом. Његов отац, као војник аустроуграске армије, борио се на фронту у Карпатима, а стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један поред другога.

Тек пошто се рат завршио, Бранков отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих је добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче.

Кад му је било четири године, умре му отац. Заједно са млађим братом и сестром, остаде да живи поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе.

Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, па им је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да би га одобровољили за причање, чистили су му ципеле, прали ноге и чешали по леђима. Захваљујући њему, пред Бранком се први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио је змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке и ратнике.

Дјед га је водио са собом да заједно чувају овце. Трчкарајући са њим око гајева, по пашњацима и око потока, откривао је богат и бујан свијет природе. О свему је неуморно запиткивао дједа, а он му је одговарао како је знао и умио. Тако је на његово питање о небу одговорио:

-Небо је везано за земљу кукама и ланцима.

Када га је питао да ли би се мјесец могао дохватити кад се спусти на ивицу бријега, он му је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће. Тада је Бранко начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ће на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабљама њиховог комшије Лазе Угарчине. Његов план се није остварио у првом реду због тога што је био велика страшљивица па увече није смио да изиђе у двориште, а камоли да се попне на бријег.

Нарочито је добро запамтио једног старог пољара који је волио ракију и према њему је касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара, чича Лијана, главног јунака његових ратних романа за дјецу.

Преломни догађај у његовом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су их плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете:

-Чек, чек, поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.

У школи су га чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не би се он, мајци, сам усудио да завири у разред. На ормару, покрај табле, угледа глобус и шапатом упита свог друга из клупе шта је оно.

-Бостан – одговори друг.

Кад их је, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, Бранко каза своје име, али како му је презиме – није знао.

- Молим, он се зове Ћопић! – поможе му један ђак из другог разреда.

-Зовеш ли се Ћопић? – упита учитељица.

- Не зовем – одговори. – Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива...

Учитељица им је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналице. Због тога се једна велика група ђака одметну од школе, па су ујутро одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су се враћали кући као да тобож иду из школе. У том гају начинили су логор. Једног дана сазнаде се за њега па га сељаци, под комадом стрица Ниџе, опколише, а одметнике похваташе и доведоше у школу. Поједине јунаке из тог ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао је касније у роману „Орлови рано лете“ сликајући Прокин гај и дјечаке из Јованчетове дружине.

Велики прелом у животу настао је оних дана када је први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и отишао у Бихаћ, у гимназију. Настанио се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке ноћи плакао је тугујући за мајком, кућом и својим селом. Много година касније успомене на родне Хашане и дјетињство поменуо је у књизи „Деда Тришин млин“. У Бихаћу су га чекала нова познанства, нова сазнања и доживљаји. Један од његових нераздвојних другова с којим је иначе највише ратовао, био је Душан Дивјак. И њега и те незаборавне дане и доживљаје добрим дијелом описао је у свом роману за дјецу „Магареће године“.

Да има смисла за писање најприје је чуо од свог наставника српскохрватског језика. У првом разреду гимназије написао је и своју прву пјесму. Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио је 1928. у омладинском часопису „Венац“. Тада је био у четвртом разреду гимназије, имао је скоро четрнаест година.

По завршетку ниже гимназије уписао се у Учитељску школу у Бањој Луци. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. У његовом разреду, у школи, излазио је лист под називом „Огледало“. Био је илустрован и то сликама у боји. Радио их је њихов разредни колега, а касније академски сликар Милош Бајић.Четврти разред је завршио у Сарајеву пошто су га искључили из школе због читања и ширења напредне литературе. Коначно, учитељску школу завршио је у Карловцу, у Хрватској.

По завршетку учитељске школе уписао се на Филозофски факултет у Београду. Током четири године студија редовно је објављивао у дневном листу „Политици“ кратке приче из живота крајишких сељака. Један дио тих прича објавио је прије рата у збиркама „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Током студија почео је да пише и приче за дјецу. Описивао је доживљаје разних животиња, све од лептирова па до медвједа. Те приче објављене су у књизи „У свету лептирова и медведа“.

1941. отишао је у партизане и тамо остао све до ослобођења радећи, углавном, на културно-просвјетном сектору. Тада је почео да пише пјесме о нашој славној партизанској војсци. Тако су никле пјесме „Гроб у житу“, „Пјесма мртвих пролетера“, „На петровачкој цести“ итд. Током рата написао је и већи број кратких позоришних комада који су извођени од стране омладинских позоришних дружина широм слободне партизанске територије.

Једнога дана, у четвртој непријатељској офанзиви, упознао је и једног необичног митраљесца према коме је, касније, обрађивао лик свог популарног јунака Николетине Бурсаћа.

Послије ослобођења Београда постао је уредник дјечијег листа „Пионири“ и тај је посао радио више година. Остатак живота провео је у Београду као професионални писац. Написао је романе„Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј бронзана стражо“, „Осма офанзива“.

Затим збирке приповиједака „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Љубав и смрт“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Горки мед“, „Свети магарац“, „Људи с репом“ и збирке пјесама „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“.

За дјецу је написао романе „Орлови рано лете“, „Славно војевање“, „Битка у златној долини“ и „Магареће године“.Затим збирке прича „Приче партизанке“, „Вратоломне приче“, „Приче испод змајевих крила“ и „Доживљаји мачка Тоше“, а од збирки пјесама „Чаробна шума“, „Армија одбрана твоја“, „Партизанске тужне бајке“, „Вечерње приче“, „Дједа Тришин млин“ и „Несташни дјечаци“.

За позориште је написао комедију „Доживљаји Вука Бубала“ и комад за дјецу „Ударници“, а за филм сценарија за ратне филмове „Живјеће овај народ“ и „Мајор Баук“.

Књиге су му превођене на руски, украјински, пољски, чешки, бугарски, мађарски и њемачки језик.

Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.Живот је окончао трагично у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.

О свом раду и стваралаштву, посебно за оне најмлађе и највјерније читаоце, рекао је:

„ Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама па сам пред собом обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже.

Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности“.


Текст припремила: Милица Радоњић, наставник српског језика и књижевности


 


Pokreće SmartLABS